Историја

Прошлост Сремских Карловаца, живописног града на обронцима Фрушке горе, може се у континуитету пратити од 14. века. Као град (oppidum), или каштел (castrum) Karom, наводи се по први пут у писаним документима 1308. године.

Под турском влашћу, у току перманентног насељавања Срема српским становништвом, Карловци су постали једно од највећих и најзначајнијих градских насеља.

Из 1532/33. по први пут се спомиње и садашњи назив овог града, у рукописном Отачнику манастира Крушедола.

Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683-1699), када су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Велики Бечки рат је окончан у Карловцима 1699. године, потписивањем Карловачког мира, уз посредништво Енглеске и Холандије, између чланица Свете алијансе: Аустрије, Пољске, Венеције и Турске. Са Русијом је Турска потписала сепаратни мир у трајању од две године.

Преговори су трајали седамдесет и два дана, после којих је у потпуности прекројена политичка карта Европе у корист хришћанских народа.

На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.

После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине.

Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце.

1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године.

Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.

1733. године дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануилом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V .

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира која је њиховом заслугом и обновљена.

Најзначајнији период у историји овог града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао катедралну (саборну) цркву посвећену Св Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његовог упокојења (1768.), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

Нова зграда римокатоличке цркве је подигнута 1768. године. Тада су Карловце и нове цркве посетили будући цар Јосиф II , принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.

Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

Од 1785-1788. зидала се у Карловцима нова основна школа.

1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

Велики пожар у Карловцима је избио 1788. и тада је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Основана је прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20000 форинти) и осталих грађана (с.19000). Цар Леополд II повељом од 11.10.1791.године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1.11.1792. у старој згради Латинске школе где се организовала настава до подизања нове зграде 1891.године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, а 1798. и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци.

Вук Стефановић Караџић је у току 1805. па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

Прва апотека је основана 1807. године.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао Цртачку школу.

До краја 1811. године завршено је зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, упокојио се 23.09.1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Мајска скупштина одржана 13.(1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема Барање, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Банат са Границом и кикиндским дистриктом проглашен је за Српску Војводину. И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12.06.1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

1858. заузимањем патријарха у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине Војводство Србију и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно –црквени сабори 1864, 1865. и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22.07.1883. године , посмртни остаци песникови су уз велику светковину пренети из Беча на Стражилово.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која пружала изузетно образовање. 1900. године подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892. према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898.године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895 до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. у Карловцима је основано Соколско друштво.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914.

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31.12.1918.у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија.Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима 30.08.1920. Београд је постао црквено седиште, док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.

Одмах после Првог Светског рата у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица. Овде је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У освит Другог светског рата у Карловцима је живело више од 6000 становника. Карловци су ослобођени 23.10.1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.