Večeras je u Svečanoj sali Magistrata održana svečanost pod nazivom „Godine koje se pamte“ u spomen na Svetog Savu, prosvetitelja i prvog srpskog arhiepiskopa, na tvorce Srpske Vojvodine iz 1848. godine, na učesnike Velike narodne skupštine koji su 1918. odlučili da se Vojvodina prisajedini Srbiji, kao i u čast Velikog evropskog mira, potpisanog u Karlovcima 26. januara 1699. godine.

Svečanosti su prisustvovali predsednik Opštine Sremski Karlovci Nenad Milenković, pokrajinski seksretar za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Miroslav Štatkić, Generalni konzul Crne Gore u Srbiji Dragan Kankaraš, direktor Karlovačke gimnazije Radovan Kovačević kao i veliki broj građana.

Posle intoniranja himne Srbije koju su otpevali članovi hora Sveti Arsenije Sremac, prisutnima se u svojstvu domaćina obratio predsednik Opštine Sremski Karlovci Nenad Milenković.

– Gospodine Štatkiću, Vaša Ekselencijo g-dine Kankaraš, časni oci, dame i gospodo, dobro veče.

Hristova beseda na Gori, govor Martina Lutera u Vormosu, Linkolnov govor u Getisborgu, Čerčilov u britanskom Parlamentu i govor Martina Lutera Kinga u Vašingtonu verovatno su grupa najuspešnijih i najuticajnijih oratorskih bravura u istoriji sveta. Da bi govori i govornici bili veliki potrebne su teške životne okolnosti koje nadahnjuju i onoga koji govori i onoga koji sluša i koji će poslušati i slediti primer onoga koji govori ali i čini. Čineći ono što izgovaramo daje nam za pravo da se nadamo u bolje sutra i prosperitet društva u kojem živimo.
U slavu čoveka i istine, govorili su i najveći sinovi našeg naroda, Sveti Sava govorio je:

„Ka ovome, mi se poklanjamo i celivamo svečasnu ikonu, ljudskog ovaploćenja Boga Logosa, pomazanog božanstvom, i koji je ostao nepromenjen, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga koji se javio u telu i sa ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima. Klanjamo se i časnoj ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečasnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše ka prvoobraznom liku i uznoseći um na ono što je neshvatljivo.“

I nisu govorili samo sinovi. Govorile su i kćeri. Govorile su i žene. A kada i nisu govorile onda su rađale sinove i podizale ih kako bi postali veliki i najveći.

Govorila je Milunka Savić. Najveća heriona Prvog Svetskog rata. Govorila je i borila se za slobodu, zajedno sa Sofijom Jovanović, Lenkom Rabasović, Nadeždom Petrović…

Sve priče o Karlovcima i u Karlovcima utemeljene su na tradiciji. Na kontinuitetu: danas povezujete ono što je bilo juče, sa onim što će biti sutra.
Mi povezujemo večeras ljude, događaje, godine koje se pamte, sa našim vremenom, crpeći iz njih snagu da stvorimo nešto dobro za vreme koje dolazi.

A dobro će biti, pre svega ostalog, ako ne ponovimo stare greške.
Mir je imao i uvek će imati svoje apostole, heroje, mudrace i svece. Sveti Sava je jedan od najvećih svetaca-mirotvoraca.

Na veri i miru utemeljio je svetoslavlje. Na svetoslavlju je obnovljena srpska država.
Mir je najčvršća veza sa godinama kojih se večeras sećamo.

U Karlovcima je, na današnji dan, 1699.godine, potpisan Veliki, svetski mir. Neobičan, kao i svetosavski.
Prvi put je o miru razgovarano za okruglim stolom. Jer, mir je bio cilj, a ne poniženje pobeđenog.

Mir je mera opšteg smisla ljudske istorije i nužni uslov opstanka čovečanstva. Pa, zašto je onda bilo tako malo godina istinskog mira u celokupnoj istoriji?

Hegel je odgovorio: „Zato što je mir bela, prazna stranica u istoriji ratova“.
O miru se ne govori i ne piše koliko o ratu. Slavimo ratnike, a mirotvorce ne poznajemo i ne delimo im odlikovanja.
I danas, kada je manipulacija rečima, delima, simbolima, značenjima, ljudima, državama i narodima dostigla svoj vrhunac, izgovaraju se velike reči, ali malo je istinskog žrtvovanja i predanog delovanja na uzvišenom putu mira.
Malo ko danas poštuje pravilo da se istorija ne piše sa gumicom za brisanje?

Zato mi moramo istrajati u afirmaciji mira i istine.
Vojvodina, rođena pre 170 godina u Karlovcima, i Srbija kojoj se prisajedinila pre sto godina, trajno su opredeljene za mir.

Mir je naša najveća svetinja!

„Mir. Mir i kiša,
ovde gde se nebo
za njive zakiva i veže“,
pisao je Miroslav Antić.

Zašto nas ne razumeju ni kada pesme pišemo?

Zato što svet nema svetosavlje i Svetog Savu.

U ime svih prošlih i zarad budućih naraštaja uskliknimo s ljubavlju putevoditelju, brigovođi i savesniku srpskog naroda, Svetom Savi!

U nastavku programa recitaciju je izvela učenica OŠ „23. oktobar“ Teodora Jovanović, a glavni događaj večeri je bila monodrama „MILUNKA SAVIĆ“ u izvođenju Vesne Stanković, glumice Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda.

Prethodni tekstPlivanje za Časni krst
Sledeći tekstSvečana akademija povodom školske slave Sveti Sava