Поводом обележавања 170. годишњице Мајске скупштине када је проглашено оснивање Српске Војводине, данас је, у Сремским Карловцима одржана свечана академија, којој је претходила света литургија у Саборној цркви, којом је начелствовао Његова светост патријарх српски Иринеј.
Уочи свечане академије, у згради Магистрата одржана је свечана седница Покрајинске владе, на којој је донета одлука о формирању буџетског фонда за обнову културно историјског наслеђа и развој Сремских Карловаца.
На седници је усвојена и иницијатива о измени Закона за обнову Сремских Карловаца.
„То ће омогућити додати импулс за обнову и развој овог веома важног места у нашој историји али и за будућност грађана који данас живе овде, за развој туризма и образовања“, рекао је председник Мировић и најавио издвајање значајних финасијских средстава из покрајинског и републичког буџета.
„Обележавајући овај јубилеј, не славимо победу било кога над било ким. Ми данас, овде, славимо победу и трајност начела слободе, равноправности и просперитета за све – начела на којима ћемо Војводину, у Србији, на корист свих, заједно градити и у времену које је пред нама. То је наша заједничка обавеза и према прошлости коју поштујемо, али још више према будућности за коју смо одговорни“, казао је председник Покрајинске владе Игор Мировић.
Осврнувши се на 1848. годину, када је зачета идеја о оснивању Српске Војводине и 1918. годину, када је та идеја, како је рекао, претворена у стварност присаједињењем војвођанских области Краљевини Србији, председник Мировић истакао је да је Војводина, упркос свим искушењима, постала модел складног живота свих народа чије су се судбине у њој вековима преплитале.
„То је модел који није политичка или било каква друга прокламација, већ модел који је постао стваран, аутентичан, свакодневни живот. Модел који је део сваког човека који у њој данас живи, без обзира био он Србин, Мађар, Словак, Хрват, Румун, Русин, Буњевац или припадник било које друге националне заједнице“, нагласио је председник Мировић.
Министар за културу и информисање Владан Вукосављевић рекао је овом приликом да историја српског народа и српско културно наслеђе не би били овакви да није било Сремских Карловаца, те да, како је истакао, одужујући дуг прецима, стварамо темељ будућности.
Говор предсеника Општине Сремски Карловци Ненада Миленковића преносимо у целости:
– Господине председниче Покрајинске Владе, изасланиче председника Републике Србије, председнице Народне скупштине, министре културе, градоначелниче Новог Сада, госпође и господо чланови Покрајинске Владе Војводине, даме и господо, добар дан.
Сваки пут када улазим у Свечану салу зграде Магистрата скрећем поглед на портрете војвођанских великана – патријарха Јосифа Рајачића, Светозара Милетића, Стевана Шупљикца и Ђорђа Стратимировића, уз исто питање: Да ли смо достојни њиховог дела?
Да ли смо оправдали њихово и поверење народа настављајући оно што су пре 170 година започели овде у Карловцима ?
Заслужујемо ли поштовања због свега што смо до данас урадили за Војводину и Србију?
Теже је о себи и себи судити него о другима, али уверен сам да немамо (због) чега да се стидимо.
Војводина је рођена у пролеће 1848. године, када је у већем делу Европе избила револуција. Пролеће народа.
О незадовољству Срба у Аустро-Угарској сведоче речи угледног свештеника Никанора Грујића:
„Гледају нас као да никога никада нисмо имали, него као да смо ми први из земље поизницали, само зато да другом робујемо!
Раздробљени на стотину страна – свако је могао господарити над нама, као да нисмо никада господарили сами себи!“
Срби су били одлучни да то промене, а против воље народа се није смело, записао је духовни вођа Срба тог револуционарног пролећа, митрополит Јосиф Рајачић:
„У оно време народу се ништа није могло ни смело одбити, јер би онај који би се томе успротивио, платио то главом“.
Пропао је покушај договора са Мађарском револуционарном владом, па је је од 1-3.маја, по старом календару у Сремским Карловцима, одржана Народна скупштина на којој је Српски народ проглашен за „политично слободан и независтан, под Домом аустријским и обштом круном угарском.“
Одређена је територија Српске Војводовине, која је годину дана касније, после слома Мађарске револуције, добила статус аустријске круновине, под називом Српска Војводина и Тамишки Банат. Формално је постојала до 1860, када је прикључена Угарској.
Није то био пораз Срба, него знак да треба наставити борбу, све до коначног циља – присаједињења Војводине Србији.
За Србе се, тек 1918. године, завршило Пролеће народа.
Шта показују искуства из времена постанка и постојања Српске Војводине? И потоњег времена, које је претходило присаједињењу Србији?
Остварено је само оно што смо могли сами да урадимо, за шта нам није требала туђа дозвола и помоћ.
Грађене су и обнављане цркве и школе, подигнут патријаршијски двор, отворена штампарија, основана Српска читаоница, прорадио телеграф…
Војводина се развијала брже од других и ваљда нам зато много тога важног није дозвољено.
Захтев патријарха Рајачића да Карловци постану универзитски центар, поднет 1851.године, одбијен је у Бечу.
Предлог да се Матица српска пресели у Карловце није прихваћен 1853.године у Пешти.
Ни градски лекар није могао да буде изабран без дозволе Генералне војне команде у Загребу. Нису дозволили да се у Карловцима, 1872.године запосли доктор Јован Јовановић Змај.
Сметао им је песников надимак . Јер Змај је уствари – 3.мај.
Сметали су им Карловци и Војводина рођена у њима .
Било је много туђих : забрањујемо, не дозвољамо, не прихватамо,…
Били су Карловци центар српске духовности, образовања и културе… Од старе славе остао је само ехо. Били су, били су, били…
Зато је овај 15. мај 2018.године важан за Карловце, као и онај пре 170 година. Важан је за Војводину , јер Карловци су огледало у којем се најбоље одсликава њено лице. Све оно што је лепо, али и ожиљци од тешких година којих се не стидимо.
Очекујемо да данас буде донета одлука о оснивању буџетског фонда за Сремске Карловце из којег ће бити финасирани њихова обнова и развој .
У истој равни су обнова и развој.
Биће Карловци и даље презентер српске прошлости, сведочиће о свему што се на овим просторима догађало од неолита до нашег времена, али не смемо их због тога претворити у музеј. Град -музеј, у којем ће време за увек стати.
Карловци морају да живе !
Желимо да Карловци буду „Град атељеа“ где се слика и „Град галерија“, где се излаже.
И Монмартр би без уметника и поштовалаца уметности био само стара париска улица.
Прва позоришна представа у Срба изведена је 1734. године у Карловцима. Сећаћемо се тог догађаја , али Карловцима требају „жива“ позоришта.
Пештанску улицу Нађмезе – велико поље, зову пештански Бродвеј.
У њој је десетина позоришта, a једно од њих ,Оперетско позориште, изведе годишње 500 представа, пред 500 хиљада посетилаца.
И ову стару улицу осудио би на еутаназију неки авангарни урбаниста, али су је оживели људи .
Карловци су већи и од Монматра и од Нађмезе улице, само им треба удахнути живот .Вратити им препознатљиво лице. Да поново буду Сремски, војвођански, српски и европски.
Хвала Вам што ћете нам омогућити да досањамо сан ових мудрих и храбрих људи.
Хвала Вам у њихово, наше и име будућих генерација.