Вечерас је у Свечаној сали Магистрата одржана свечаност под називом „Године које се памте“ у спомен на Светог Саву, просветитеља и првог српског архиепископа, на творце Српске Војводине из 1848. године, на учеснике Велике народне скупштине који су 1918. одлучили да се Војводина присаједини Србији, као и у част Великог европског мира, потписаног у Карловцима 26. јануара 1699. године.
Свечаности су присуствовали председник Општине Сремски Карловци Ненад Миленковић, покрајински сексретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Мирослав Штаткић, Генерални конзул Црне Горе у Србији Драган Канкараш, директор Карловачке гимназије Радован Ковачевић као и велики број грађана.
После интонирања химне Србије коју су отпевали чланови хора Свети Арсеније Сремац, присутнима се у својству домаћина обратио председник Општине Сремски Карловци Ненад Миленковић.
– Господине Штаткићу, Ваша Екселенцијо г-дине Канкараш, часни оци, даме и господо, добро вече.
Христова беседа на Гори, говор Мартина Лутера у Вормосу, Линколнов говор у Гетисборгу, Черчилов у британском Парламенту и говор Мартина Лутера Кинга у Вашингтону вероватно су група најуспешнијих и најутицајнијих ораторских бравура у историји света. Да би говори и говорници били велики потребне су тешке животне околности које надахњују и онога који говори и онога који слуша и који ће послушати и следити пример онога који говори али и чини. Чинећи оно што изговарамо даје нам за право да се надамо у боље сутра и просперитет друштва у којем живимо.
У славу човека и истине, говорили су и највећи синови нашег народа, Свети Сава говорио је:„Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.“
И нису говорили само синови. Говориле су и кћери. Говориле су и жене. А када и нису говориле онда су рађале синове и подизале их како би постали велики и највећи.
Говорила је Милунка Савић. Највећа хериона Првог Светског рата. Говорила је и борила се за слободу, заједно са Софијом Јовановић, Ленком Рабасовић, Надеждом Петровић…
Све приче о Карловцима и у Карловцима утемељене су на традицији. На континуитету: данас повезујете оно што је било јуче, са оним што ће бити сутра.
Ми повезујемо вечерас људе, догађаје, године које се памте, са нашим временом, црпећи из њих снагу да створимо нешто добро за време које долази.А добро ће бити, пре свега осталог, ако не поновимо старе грешке.
Мир је имао и увек ће имати своје апостоле, хероје, мудраце и свеце. Свети Сава је један од највећих светаца-миротвораца.На вери и миру утемељио је светославље. На светослављу је обновљена српска држава.
Мир је најчвршћа веза са годинама којих се вечерас сећамо.У Карловцима је, на данашњи дан, 1699.године, потписан Велики, светски мир. Необичан, као и светосавски.
Први пут је о миру разговарано за округлим столом. Јер, мир је био циљ, а не понижење побеђеног.Мир је мера општег смисла људске историје и нужни услов опстанка човечанства. Па, зашто је онда било тако мало година истинског мира у целокупној историји?
Хегел је одговорио: „Зато што је мир бела, празна страница у историји ратова“.
О миру се не говори и не пише колико о рату. Славимо ратнике, а миротворце не познајемо и не делимо им одликовања.
И данас, када је манипулација речима, делима, симболима, значењима, људима, државама и народима достигла свој врхунац, изговарају се велике речи, али мало је истинског жртвовања и преданог деловања на узвишеном путу мира.
Мало ко данас поштује правило да се историја не пише са гумицом за брисање?Зато ми морамо истрајати у афирмацији мира и истине.
Војводина, рођена пре 170 година у Карловцима, и Србија којој се присајединила пре сто година, трајно су опредељене за мир.Мир је наша највећа светиња!
„Мир. Мир и киша,
овде где се небо
за њиве закива и веже“,
писао је Мирослав Антић.Зашто нас не разумеју ни када песме пишемо?
Зато што свет нема светосавље и Светог Саву.
У име свих прошлих и зарад будућих нараштаја ускликнимо с љубављу путеводитељу, бриговођи и савеснику српског народа, Светом Сави!
У наставку програма рецитацију је извела ученица ОШ „23. октобар“ Теодора Јовановић, а главни догађај вечери је била монодрама „МИЛУНКА САВИЋ“ у извођењу Весне Станковић, глумице Југословенског драмског позоришта из Београда.